Otišli u Kambodžu sa 500 evra, sad lokalcima prodaju krem bananice

Momak iz Valjeva i Beograđanka zajedno su oko godinu dana. U grad Kom Pot su doputovali sredinom marta sa ukupno 500 evra i bez povratne karte. Beskrajno zanimljiv par nas je oduševio smelošću za ovako odvažnu avanturu. Šta više, već su počeli da zarađuju novac, a preduzetnički duh i sjajan smisao za humor pretočili su u posao sa njihovom vrstom čoko-bananica.

– Pošto ovde mini banane, tj. bananice rastu na svakom ćošku, podsetile su nas na naš kultni slatkiš. Palo nam je na pamet da napravimo gomilu čokoladnih bananica u domaćoj radinosti i pokušamo da ih prodamo lokalcima. Da ne kvarimo priču, pogledajte klip koji smo napravili nakon akcije da vidite šta je na kraju ispalo – zaintrigirao nas je Strahinja na početku razgovora.

Njihov slatkiš je za kratak vremenski period posao prava atrakcija. Napravili su i svoj blog „Whatifness” na kome nesebično dele fore za put oko sveta bez besne ušteđevine i preteranog planiranja. Takođe, možete da pratite njihove objave i na Fejsbuku, Instagramu i Jutjubu.

Osim čokoladnih bananica, pronašli su još jednu mogućnost kako da zarade i uštede novac. Uskoro bi trebalo da otputuju u Indoneziju.

– Pare nam skoro uopšte nisu bile potrebne. Čim smo stigli u naš bungalov na obali reke, pala nam je na pamet jedna win-win kombinacija: da vaskrsnemo žalosni marketing tog rizorta, a da oni nama zauzvrat daju besplatan smeštaj i hranu. To je upalilo. Čak smo snimili i malu video reklamu za koju su nam platili, tako da smo od tih para kupili karte za našu sledeću destinaciju, Bali – otkrivaju Anja i Strahinja.

– Pare trošimo na raznorazne sitnice i gluposti koje su preinteresantne kada dođete u nepoznatu egzotičnu zemlju. Na primer, Anja je kupila kolekcijicu tigrastih čarapa za japanke (to svima treba), a ja sam kupio kačket sa kmerskom legitimacijom za noćnog čuvara – kroz smeh dodaje Strahinja i kaže da pivo košta 0.75, kaprićoza 5, a litar benzina 1 dolar.

– S obzirom na to da su Azijati većinom operisani od estetike i marketinga, a ni engleski im nije jača strana, shvatili smo da vrlo verovatno možemo sa trampom usluga da proputujemo kontinent. Pored toga, uvek smo raspoloženi da probudimo preduzetnički duh i možda gatamo ljudima na plaži, zaroštiljamo leskovačke specijalitete na azijskom tlu ili bejbisitujemo nekim bogatašima mikro ponije – nabrajaju potencijalne buduće poslove.

Njih dvoje se nisu previše uplašili toga što se nalaze u sasvim nepoznatom okruženju. Opremili su se strpljenjem, pa šta bude.

– Kada se na drugom kraju sveta, daleko od kuće, nađete bez para, postoji nekoliko scenarija. 1) Phonebook>Tata>Call, 2) Internet poslići, ako se nešto posreći u kratkom roku, 3) Stara dobra „povoljno perem čaše po barovima varijanta”. Ili pod 4) Ništa od ponuđenog, tj. slobodna tema – navode Anja i Strahinja.

S obzirom na to da nikada ranije nisu bili u Kamboži, zanimalo nas je šta im je prvo prošlo kroz glavu kada su sleteli.

– „Gde smo mi, pobogu, došli?”. Naime, na izlasku sa aerodroma, učinilo nam se da smo došli na proslavu Svetskog dana glorifikacije đubreta. Nasukani na divljoj autobuskoj stanici, između provizornog vulkanizera i mini deponije, tuk tuk vozač i njegovi pajtosi prevaranti su nas „odrali” za lažne usluge dok smo vucarali rančeve po paklenoj vrućini. Osim toga, sve je bilo strava – prepričava Strahinja njihovo prvo iskustvo sa lokalnim stanovništvom.

– Kmeri su naizgled veoma srećni u bedi. Nisu nimalo invazivni, svi nam se smeškaju i vrlo rado pomažu iako ne znaju ni reč engleskog. Imamo utisak da cela nacija radi sve, a opet ne rade ništa. Svaka porodica ima MUKR – malu univerzalnu kambodžansku radnjicu, gde prodaju sve živo: od benzina, preko durijana do pačijih embriona. Zabavljaju se igranjem uličnog badmintona preko automobila koji koriste kao mrežu. Zatim, rekreativno se venčavaju i to je ovde nedvosmisleno smisao života. Svadbe se prave pod glamuroznim šatorima koji se postavljaju na sred ulice ili kružnog toka, tako da je saobraćaj u drugom planu. Pevaljke, igračice, saten i ulasci motorom u šator su ključne reči da vam dočaraju stil njihovog svadbenog veselja – priča nam Strahinja i dodaje:

 Slično nama, muškarci se skupljaju na klupici ispred nečega što liči na zadrugu ili radnju, ostave svoje motore koje voze bez dozvole od rođenja, ali umesto piva piju sok od šećerne trske. Njega pola Kambodže cedi na uličnom kiosku, a pola Kambodže pije.

Iako im je za sada sasvim fino, postoje neke stvari koje im beskrajno fale. Anji nedostaje žu-žu iz jedne pekaru u Južnom Bulevaru, i to baš onaj od 10 ujutru. Strahinji nedostaje pljeskavica u reš lepinji, a od začina sve sem ćumura. Kažu da će natrag u Beograd kada se Anjin brat Matija bude ženio. A pošto je on jedan ležeran tip, a devojka mu je beskrajno strpljiva, to može da potraje.

Izvor. Noizz.rs