Sedim u autobusu koji juri prašnjavim putem, trošeći kilometre nepreglednog prostranstva Afrike, zaobilazeći netaknutu prirodu i predele koji kao da pripadaju nekom izmaštanom svetu.
Došla sam u Tanzaniju sa željom da volontiram, da menjam svet, da doprinosim, da u kratkom ovozemaljskom trajanju posvetim deo života onima koji su u potrebi. Nakon 6000 kilometara, moja ideja i potreba za avanturom se obila o stvarnost!
Stigla sam u Arušu, mesto gde brzina današnjih života usporava, mesto prašnjavih ulica, ljudi isprepletenih identiteta i šarenih vašarišta.
Živim u lokalnoj porodici koja broji 7 članova sa još desetak volontera iz celog sveta. Jedemo tradicionalnu hranu, nemamo toplu vodu, kosu sušimo uveče kada se okupimo oko vatre i družimo do kasno u noć. Svaki dan odlazimo u školu, preskakajući usput potoke, prolazeći kroz zabačena sela, kroz šume, jedemo banane koje uberemo, igramo se sa decom i obavezno se usput izgubimo. Najuzbudljiviji događaji su vezani za pronalaženje puta do kuće kada padne mrak s obzirom da nema struje, nema ulične rasvete, nema puteva niti ulica, a ne pomažu ni mape na telefonima ni zvezda severnjača.
Svako jutro nas ispraća magla kroz koju se probija sunce, žene koje na glavi nose velike posude pune izvorske vode i deca koja trče za nama tražeći slatkiše. A u školi vika, cika, horski doček i dobrodošlica za profesore! Dočeka nas nova avantura snalaženja bez krede, papira, udžbenika, učionica bez prozora, deca praznog stomaka i bušnih cipela. Dočekaju nas raširenih ruku, željni pažnje, srećni zbog svakog naduvanog balona ili flomastera u boji.
Pored škole, posećujemo redovno dom za decu koja se školuju daleko od svojih domova i porodica, kao i sirotište gde je smešteno preko 250 mališana bez roditeljskog staranja. Odnosimo brašno, pirinač, pasulj, šećer i druge namirnice u sirotište, nosimo pune vreće, puni smo nekog elana i neke sreće.
Afrika je najsiromašniji i najnerazvijeniji kontinent. 6000 kilometara do miliona neuhranjene dece, 6000 kilometara do sirotišta čiji će mališani danas imati sva tri obroka, jer smo im toliko doneli. Sutra će imati isto toliko obroka, ako im neko donese. Često im niko ne donese. Na ulazu u zgradu stoji razbacana šarena obuća koja se momentalno kao slika urezuje u našu kolektivnu podsvest i otvara oči polovično slepoj publici, a na samom ulazu muk, stotinu mališana koji gledaju u nas upitno i tišina kao najglasniji odgovor… Delimo im odeću, zagrljaje, bombone, osmehe, organizujemo radionice, kupamo sapunom koji smo im doneli…
Pravim mnogo fotografija tog dana kao i svakog dana u školi, slike male dece velikog srca, krupne oči i ruke koje traže. Fotografišem ih pod snažnim utiskom u želji da ih što više unesem u oko i izuzmem ovaj tako vredni delić sveta iz okvira ovog vremena i ovih prostora. Nakon raznih igara, smeha i druženja, na redu je oproštajna molitva gde se oni zahvaljuju nama a mi njima, jer smo svesno došli da menjamo njihove živote a nesvesno oni već menjaju naše. Rastanak uvek protekne uz pitanja kada i da li ćemo doći ponovo, i uz suze kao reči koje srce ne može da izrazi.
Našu svakodnevnicu ukrašava divan događaj, odluka dva volontera iz Španije da se venčaju u Masai plemenu po svim lokalnim običajima, uz tradicionalnu muziku, hranu i ples. Spremamo se tako što odlazimo na vašarišta i kupujemo tradicionalnu šarenu odeću, nakit, a mladenci briju glavu kao poslednji ritual pred samo venčanje. Odlazak u divljinu je bio poseban doživljaj koji ćemo dugo prepričavati. U sred noći, daleko od civilizacije i svetla pokvario nam se kombi, tako da smo jedan deo puta gurali kombi, uz zvuke divljih životinja oko nas i svetla mobilnih telefona koji nisu imali domet kako bismo pozvali pomoć.
Vikend smo proveli spavajući u šatorima, ispod hiljadu zvezda, probuđeni zvonom koje se širi Afričkom savanom kao alarm dok maleni dečaci vode stoku ranom zorom na ispašu. Uz tradicionalni doručak započinjemo dan, prateći običaje oblačenja i ukrašavanja mlade, dok plemenski muškarci odvode mladoženju u lov i pripremaju se za ritual žrtvovanja životinje. Uz tradicionalni ples-skakanje u vis Masai ratnika i urlike žena iz plemena, prelazimo iz sela u selo da bi se održalo venčanje i počela gozba. Masai pleme živi bez struje, vode, udaljeno od naseljenih mesta, prelazeći velike razdaljine peške, uzgajajući voće, povrće, krave i sakupljajući biljke. Masai nose odeću drečavih boja, briju glave i u uši stavljaju nakit koji im izdužuje ušne resice.
Na dva dana smo bili pripadnici plemena, gde još uvek vremenom upravljaju izlasci i zalasci sunca, međaši prostora su planine i savane, gde žive čuvari osmeha i smehom mere sreću, fascinantni i originalni stanovnici ovog područja, koji žive u skladu među sobom i u skladu sa prirodom.
Lagani ritam Afrike nas prati i na čudesnom safariju, avantura koja nam približava afričke savane i džungle ali i životinje koje žive u svom prirodnom okruženju.
Afrika je ispunila moje srce i moje memorijske kartice. Svaka fotografija je sačinjena od svega onoga što je moje oko videlo a srce primilo. Ne može ni jedna fotografija Kilimandžara, ni safarija, ni savane ni Masai plemena ispripovedati moju priču. Ono što krupne oči mojih učenika poručuju svetu ne može da saopšti nijedan volonter, nijedan diplomata, nijedna moja fotografija.
Moje fotografije mogu samo da dotaknu mnoga srca i ostave posmatrača kao promenjenu osobu zbog onoga što je video. Moje fotografije mogu da utiču na svest i savest, mogu da svedoče, da otkriju, da slave, da govore u ime onih koji ne mogu govoriti, da štite one čiji se glas ne čuje dovoljno daleko. Fotografije mogu da zauvek zamrznu momenat da ne pobegne, da donesu boje, mesto ali ne i emociju jer one ne staju u fotografiju.
Nakon 6000 kilometara se vraćamo u svoje male svetove, svoje male živote sa našim malim problemima, da imamo koliko imamo i shvatimo da je to sasvim dovoljno. Vraćamo se sa pitanjem da li smo dotakli dovoljno duša, da li smo izmamili danas dovoljno osmeha, da li živimo dovoljno života, i da li smo svesni svih Afrika oko nas. I svakog narednog puta, kada nam se u praznom džepu zbuni ruka, vidimo oči malenih junaka čiji će sjaj postideti svakoga od nas. I tebe, i mene.
Za sva pitanja, pišite Maji na njen Facebook ili Instagram profil.
Ostavi komentar